Удадба Максимова

Вино пију јужњачке војводе,

у стенама НАТО им слободе,

вино пију њих петоро друга,

инвазију спремају са југа.

Једно ти је Григорије Клуни,

што бискупа најволе да глуми,

и што воли плаже и бермуде,

миле сеје и богате људе.

Друго ти је Максим бивши профа,

шпијуниста екуменског штофа,

што још брани господин Дарвина,

и Фанару служи од старина.

Трећи ти је Таса громког гласа,

што медијски воли да таласа,

и што виче против лажи сваке,

осим оне из његове клапе.

Четврти је архибискуп мрки,

што титуле воли он да скупи.

Рида Амфи за свакијем братом,

Што му гајтан лично обви вратом.

Пети ти је човек фамилије,

што новчиће највише волије,

друг је Џома најцрње мафије,

од Гранд клана све до Метохије.

Вино пију сучу мрке брке,

њих су веље притиснуле муке,

како сменит српског Патријара,

и јужњака довести за цара.

Како врнут Максима за профу,

да Дарвином тутњи кроз Еуропу,

как сакрити подршку Фанару,

и увреде на светога Саву.

Как ублажит измену Устава,

што но Максим с Америма ствара,

как у Париз превести им сина,

да са Гришом у тамбуре свира.

Проговара протопопе Џома,

врлинасти другар свих макрона,

што дипломе своје чисто купи,

кроз афере индексове скупи.

Чујте браћо најмудрије главе,

нама ваља пара да остане,

не смемо се одмах све потрошит,

мож се мени врло брзо слошит.

Зато мудро уложимо новце,

потплатимо најхитрије ловце,

да смућују преко наших стрела,

прек Данаса и Жељке Блицева.

Окренимо причу наопачке,

да се Власи не присете квачке,

загуслајмо о Косову равно,

Максов скандал извућ ће се славно.

А ти Тасо најсветиј владико,

пиши писмо да другови нисмо,

нит са седим патријаром нашим,

нит с Вучићем и лидерма вашим.

Врати одмах панагију свету,

шаљи натраг светом кабинету,

и напиши писмо неко кратко,

Патријара извређај ти глатко.

Проговара епископе Тасо,

што је био на доброму гласу,

док се није у послушност дао,

Џоми босу служити предао.

Мили прото од две стотин кила,

свака твоја порука је мила,

а посебно кад маглу подижеш,

главних тема људе скренут стигнеш.

Идеја је твоја генијална,

и свакога ордена достојна,

нек се народ бави причам другим,

и наградом Вучићевом слуди.

Проговара Григорије Клуни,

из Немачке што но Блиц напуни:

Ти си прото окусио смене,

У Требињу кад си крао верне.

Ал ти праштам за све старе грехе,

јер си гениј за подлости мекхе,

жив да си нам још стотину љета,

са тобом нам марифетлук цвета.

Проговара са Цетиња глава,

Архибискуп црногорског краља,

мио друже пријатеља Мила,

и осталих црногорских „вила“.

Сад је нама браћо најважније,

о ордену да се битка бије,

и да Сабор у новембру буде,

Патријара српског да покуде.

Верни народ, незнавена маса,

упецат ће се од Блицова гласа,

приче нове ми ћемо певати,

да скријемо Васељенску Мати.

Благи треба већма да будемо,

према Барту тихо да појемо,

док нам Барто целив не пошаље,

те пожели и нас да удаје.

Проговара Џома мозак клана,

што га краси проћелава глава:

Сад ћу шатро Макса ударити,

Патријара нашег омамити.

Написат ћу четрнаест страна,

да је Макса америчка врана,

да му Устав који је написа,

достојан је крајњега амбиса.

А кад седи Патријара види,

критика ће њему да се свиди,

па ће мислит да се ми кајемо,

и за Макса нити ич маримо.

Тадак ћемо закукати тужно,

да Сабора мора бити нужно,

да решимо проблем Америке,

отупимо оштрац ми препирке.

А ти Максо најтањи нам концу,

ћути тамо у неком ћошконцу,

којему си вазда прибегаво,

кад си нама веље муке стваро.

И кадек дође минута нам пет,

тадек хватај најбржи ти лет,

Појави се с врећом и кострети,

Покајање знаћеш одглумети.

Онда падни на колена мека,

Па нареди души да лелека,

Узми пепо и сиву прашину,

Покајањем лети у висину.

У том ћемо процепу времена,

позват Жељку да буде смотрена,

да на први наште намиг оком,

пером својим већ доскочи скоком.

И Марина биће спремна нама,

да кроз Данас похвали се сама,

позваћемо ако треба јоште,

лично Барто да дође у госте.

А ти Ђедо дипломато прави,

лети брже у Пиреј се јави,

те одслужи Литургију Свету,

Серафиму скини зурлот «клетву».

Ми смо вазда били ревнитељи,

Побожности и јединства жељни,

Као што смо и ондаке били,

И кад Арти главу смо кратили.

Није важно што у Пиреј гредиш,

Нећеш тамо ти Арту да следиш,

Сад подражат треба ревенитеље,

За јединство Цркве светитеље.

И док Власи све коцкице сложе,

Па за Сабор Свети кажу – може,

Ондак ћемо пустит с ланца Жељку,

Да по Блицу подигне нам дреку.

У тој дреци, медиј халабуци,

Патријару све ће да се смучи,

Па ће Сабор прекинути лакхо,

Ми ћемо се овајдити свако.

Максо неће платит за издају,

вратић ће га у великом сјају,

да с катедре факултета стара,

он Дарвином мозак свим отвара.

Па акоте јоште и успемо,

нашег Максу ми да удадемо,

и у светли Париз преведемо,

тадак и ми да се напијемо.

Устануо на крају и Максо,

што се веље обрукао страсно,

па ће рећи с цветићем у коси,

свети Џомо тобом смо поносни!

Наточише тада рујног вина,

у злаћане чаше Грише сина,

те у један узвикнуше глас,

прото Џомо у теби је спас!

из главе цела народа

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s